Psihoterapeut sa onkologije: Dan smrti nije slučajan, kao ni dan rođenja!

Psihoterapeut sa onkologije: Dan smrti nije slučajan, kao ni dan rođenja!

16. svibnja 2019

Smrt kao dio života

U svakodnevnom životu, kada razgovaramo sa ljudima, često čujemo kako kažu: “On je bio tako dobar čovjek. Ne znam zašto mu se to desilo pa je umro!“ Međutim, zapitajte se: Kako je umro? Jer je veoma važno kako osoba premine. Smrt je vašna za ljudsko samopoimanje. Smrt nije samo negativna.  Nema života bez smrti. Kada sam razgovarao sa umjetnicima, zamolio sam ih da mi predstave smrt.  Jedan skulptor mi je neposredno pred svoju smrt rekao:   “Ja bih prikazao smrt u obliku Krista” “A da li je Krist razapet?” “Ne, Kirstovo uskrsnuće.” Nemoguće je prikazati smrt bez života, i život bez smrti. Smrt je prirodan proces. Mnogi pisci su pokušavali da prikažu život besmrtne osobe, ali to je strašan život. Šta je beskrajan život – beskonačno ponavljanje zemaljskih iskustava, zaustavljanje razvoja ili beskrajno stanje? Teško je čak i zamisliti bolna  stanja osobe koja je besmrtna. Smrt je nagrada, predah, nenormalna je samo kada se iznenada pojavi, kada je osoba još u usponu, puna snage.

Postoje priče  o ruskim seljacima koji su pod stare dane, kada više nisu mogli da rade u polju, kada su postajali teret porodici, otišli da se umiju, obukli čist veš, došli ispred ikone prekrižili se, legli i umrli. Njihova smrt je došla bez izražene patnje koja nastaje kada se osoba bori sa smrću.  Ti seljaci su znali da život ima dublji smisao.

U svojoj praksi sam imao primjer osobe koja se borila sa  rakom. Vojnik. Često se šalio kako je preživio tri rata, kako je smrt za brk vukao i eto ga sad ona stigla. Međutim, godinama se liječio dok jednom nije pao na postelju. Tada je rekao: “Gotovo je umirem!” Ljekari su mu prognozirali još godinu dana života, međutim on je rekao: “Ne, ne ovo je smrt – znam!”  I umro je u roku od par dana, bez fizioloških preduslova za to. On je jednostavno odlučio da umre. To znači da se ove projekcije smrti mogu ostvariti ako osoba naumi. Kako ćete umreti, možete da znate onaj momenat kad znate  kako ste se rodili. 

Ako se osoba lako rađa – lako umire. Ako se teško rađa – teško i umire.

Dan smrti osobe nije slučajan, kao ni dan rođenja. Statistika je otkrila da postoji podudaranja kod ljudi u datumima smrti i datumima rođenja. Kada pogledate malo datume vidjećete da je recimo deda umro mjesec dana od rođenja unuka. Ili je baka  umrla u srijedu, a unuka rođena u subotu. Ovaj prelaz i mimoilaženje generacije nije slučajno.

Klinička smrt ili drugi život?

Deset godina sam radio na Onkološkom institutu kao psihoterapeut i jednom sam bio pozvan da razgovaram sa mladom ženom. Tokom operacije, njeno srce je prestalo da kuca.Reanimirali su je, a kada se probudila zamolili su me da razgovaram sa njom da vidim da li se njen um promjenio. Ona se izvinjavala zbog toga što je uznemirila doktore. “Kako ste mogli da vidite doktore, kada ste bili pod narkozom, a onda je još i vaše srce prestalo da kuca?” pitao sam je “Doktore, reći ću vam, ali da me ne pošaljete na psihijatriju,” rekla je ona ozbiljno. Tada je ispričala: Kada je uronila u narkotički san, osetila je kao da joj se duša odvojila i izašla iz nje.  Videla je ljekare kako se naginju oko njenog tijela. Pomislila je: kako mi je ova žena poznata. Da bi se kasnije sjetila da je to ona. Tada je čula doktore koji su govorili kako je srce prestalo da joj kuca. Tada je pomislila da je umrla i sa užasom se prisjetila da se nije pozdravila ni oprostila sa kćerkom, sa majkom… Zabrinutost ju je bukvalno gurnula u leđa i ona se našla u svom stanu. Videla je kćerkicu kako se igra sa lutkama, dok je baka (njena mama) sjedila i šila nešto. Neko je na vratima pokucao i ušla je susjeda Lidija.  U rukama je nosila haljinicu sa tačkicama koju je dala Maši (njenoj kćerki). Djevojčica je sretno potrčala da uzme haljinu, pa je pri tome zapela za stol i prosula sok koji se razlio ispod stola. Djevojčica je zaplakala, a majka joj je prišla pomilovala je po glavi i rekla da ne plače da se to dešava. Devojčica je nije čula. Žena je shvatila da dijete ne može da je vidi pa je požurila u salu. Tada joj je srce ponovo počelo da kuca.  Znam gde idu dobri, a gde loši ljudi:

Čovjek koji tvrdi da je vidio život poslije smrti!

Otišao sam kod njenih kući da im priopćim da je žena dobro. Pitao sam baku da li je danas dolazila susjeda i da li je donela dijetetu haljinu. Baka je u čudu potvrdila ovo. Tada sam zaključio da tokom kliničke smrti dolazimo do toga da je psiha prisutna, ali ne i duša. Kako biste  voljeli da umrete? Pitao sam i zdrave i bolesne: Kako biste voljeli da umrete? Ljudi su ovako odgovarali. Oni sa šizofrenim karakterom su hteli da umru, ali da im drugi ne vide tijelo. Epileptoidi su htjeli da nekako učestvuju u svojoj smrti. Bilo im je nezamislivo da tiho leže i čekaju smrt. Cikloidi, oni ljudi kao što je Sančo Pansa, žele da umru u okruženju rodbine.  Ljudi koji su zabrinuti, sumnjičavi oni se brinu kako će izgledati kada umru. Dok neki žele da umru dok izlazi sunce, ili na plaži ili u planinama. Ja sam uporedio ove želje, ali su me riječi jednog monaha oduševile: “Ne zanima me situacija prilikom koje ću umrijeti, ili tko će biti oko mene. Za mene je važno da umrem u vrijeme molitve, zahvaljujući Bogu što mi je poslao život, i dozvolio da vidim snagu ljepote Njegovog stvaranja.“

Tada sam shvatio: nije na nama da saznamo kako je tamo gore. Na nama je da živimo život najbolje što umijemo. Postoji vrijeme života, i vrijeme smrti.

Mi sad moramo da uživamo u vremenu života.  A ako želimo da nas neko pamti na ovom svijetu, moramo sebi da rađamo djecu, da gajimo dobre obiteljske odnose. Jer su to jedini ljudi koji će znati da smo postojali, pričaće drugima o nama,  sutra kada nas  više ne bude.
 

© 2016 nevencarin.com Sva prava pridržana. Izrada web stranica: lupusart.net

Kako bi vam omogućili bolje korisničko iskustvo, ova stranica pohranjuje vaše kolačiće (cookies). Više informacija

Na vrh